SAVREMENI PLES

Uvod u pojam "SAVREMENA IGRA"

U danasnjem svetu igre kako kod nas tako i u drugim zemljama, ne zaobilazna je «savremena igra» koja iako tako rasprostranjena i opste prihvacena,( kako medju mladima tako i u cuvenim i prestiznim klasicno baletskim skolama i kompanijama), nije dovoljno poznata i istrazena kao ni njena istorija, filozofija i ideja koju ona nosi. Sto zbog ne stalnosti njenog oblika, sto zbog mnostva razlicitih stilova, koreografa i uplitanja drugih umetnosti i oblika igre, «savremeni ples» je pogotovo za nasu igracku scenu izrazito neophodno podrucje za upoznavanje. Sa tim u vezi, ovim prvim «uvodom» u svet «savremene igre» nameravamo da pojasnimo, objasnimo, istrazimo i upoznamo umetnike u njenu istoriju i teoriju.

La danse contempraine – Contemporary dance je genericki izraz koji pokriva razlicite tehnike i estetike u igri koje su se pojavile tokom XX-og veka. (po definiciji recnika igre)

Mnogo vise nego izraz «moderan balet», naziv «savremena igra» podlaze mnogim debatama. Knjiga koja je prva imala za naziv «Savremeni ples», Georges Arout-a, postavljala je autora kao istoricara umetnosti «svog vremena», istrazivajuci rad umetnika «svog vremena», sa ciljem ili objektivom da opise «savremene tendencije» u igri. Rec «savremen» (contemporaine, contemporary), ne konstituise jednu odredjenu kategoriju; ona pokriva ideju «aktuelnog» kao mnoge druge umetnicke kategorije kao sto su «savremena muzika», «savremeno slikarstvo»... Ta aktuelnost podrazumeva naravno, igru od pocetka XX-og veka, razlikujuci «moderan balet» od «moderne igre», uzimajuci kao kamen temeljac umetnike kao sto su «Ballets russes» S. Diaghilev i I. Duncan, Arout obradjuje totalnu ekvivalenciju izmedju XX-og veka i modernosti, cineci se savremenim u opstoj modernoj istoriji.

«Recnik modernog baleta» koji se pojavio 1957, Fernard Hazan-a, potvrdjuje tu hronolosku strukturu obrazlazuci ekzaktne sinonime epohe izmedju «modernog baleta» i «savremene igre». Cetvrt veka kasnije pojavljuje se knjiga «Savremena igra» 1980-e, John Frenklin Koenig, koji za pocetak «savremene igre» u evropi napominje 1948-u godinu kao «renesansu» u modernoj igri iz koje je i nastao savremeni ples. Izvestavajuci hronoloski razlicite stilove i tehnike koje su se pojavljivale i nastajale, Koenig nije davao specificne definicije nego je sve pojave karakterisao kao savremene.

Posle burnih prevrata i promena u savremenoj igri koji su posle Marthe Graham,Hose Limona, Labana, Wigman i drugih, nastavili svoj put u onome sto se naziva «postmodernizam» Merca Kaningmana i pojave performansa Trishe Braun i okupljenih oko projekta «Judson Churc» itd, negde sezdesetih godina u Francuskoj se pojavlje «novi ples» kao porod predhodnih otaca u obliku i kasnijem nazivu «savremena igra».

Tokom perioda oko 1980-e godine, upotreba izraza «savremeni ples» dobija svoju dimenziju kategorizacije. Medjutim i dalje postoje nesporazumi i ne poklapanja kod istoricara, kriticara i analiticara oko upotrebe izraza «moderan balet» i «savremena igra». Naime, iako je savremena igra proizvod ili produzetak moderne igre, ipak se period u kom se desavala promena, menja u zavisnosti od autora, do autora. Neki su posmatrali modernu igru od njenih zacetaka krajem XIX-og veka pa sve do tadasnjih dana krajem osamdesetih godina, dok su drugi smatrali njenim pocetkom negde sezdesetih godina XX-og veka sa nastavkom u «postmodernoj igri». Ta neslaganja oko nove igre koja se radjala, a bila je zaista drugacija od onog sto se nazivao «moderan balet», svedocila su o problemu njenog kategorizovanja i nazivanja. Medjutim, problem nije lezao samo u tome, u kategorizaciji naziva savremene igre, nego i u potrebi igraca, da se ta razlika koju su osecali i igrali bude definisana. Prihvatanje naziva «savremena igra» kao kategorije rezultiralo je kao neophodnost umetnika pogotovo u Francuskoj sezdesetih, da bi se odvojilo od onoga sto se tada nazivalo «modern jazz».

Novonastali talas, stil i oblik plesa koji se u pocetku nazivao «mladim i novim plesom», za razliku od «modernog plesa» koji se izucavao u skolama i akademijama, nastao je kroz potrebu koreografa, individualnosti autora kao znak raspoznavanja licnog pecata, bio on savremen ili ne. Ne oblikovana vrstom ni poreklom, «savremena igra» nastala je kao potreba njenih savremnih stvaraoca. Pomerajuci primarni identitet svakog oblika plesa, prepoznavajucu tehniku, «savremena igra» je pokusavala na druge nacine da uspostavi svoje mesto u istoriji, aktivirajuci i produzavajuci svoju filozofiju. U tom smislu, ekspresija «savremene igre» , nije se oslanjala niti se sada oslanja na nikakavu stilsku kategorizaciju, vec je to pre jedan stav ; koji pozajmljuje razne tehnike koje hrane njeno praktikovanje kako kroz moderne tako i kroz klasicne, bez potrebe da se imenuje niti poveze odredjenom tehnikom, sve saradjujuci sa drugim umetnostima kao sto su teatar, slikarstvo, cirkus, muzika, itd.

«Savremena igra», koja je nastala iz modernog i postmodernog talasa (kako americkog tako i mozda mnogo vise evropskog), otvorila je vrata istrazivanju pokreta i njegovom ponovnom preispitivanju. Raskidajuci sa tradicijom, sa poznatom estetskom memorijom razlicitih plesnih tehnika, «savremeni» koreografi zeleli su da stvaraju sopstvene vokabulare, ideje i koreografije koje se nisu ticale doskorasnje, poznate scenske, pozorisne i koregrafske seme. Odbacujuci nametnutu pozorisnu dijalektiku koju su negovali i klasican i moderan balet, koreografi «savremene igre», zeleli su da upoznaju publiku i sa apstraktnim idejama o kojima svako moze da ima sopstveno shvatanje, a ne samo ono koje se od njih zahteva. Mnogo manje sa linearnom citljivom dramaturgijom, a mnogo vise sa simbolikom pokreta, ilustracijama problematike i apstraktnim teorijskim prilazima i prikazima, «savremena igra» stvarala je do tada ne pojmljivu osobenost. Medjutim, ona nije ostala ni na suvom estetskom prilazu pokretu kao formi (u smislu jedinog predela interesovanja), kao kod Kaningmana, vec je pokusala da kroz drugaciji pokret, oslobodjen od «citljivog» sadrzaja, oslobodi u svrhu telesnog prepoznavanja i istrazivanja ideja a ne njegovom sustom opisivanju radnje. To je dovelo do onoga sto se danas smatra «filozofijom» savremene igre i idejom da se i ples misli, sto je bila inovacija u istrazivanju plesne umetnosti. Drugacija percepcija i upotreba umetnosti, pojmova, filozofije i fenomena u igri, preispitivanje upotrebe tela i njegovog angazovanja kroz pokret, improvizacije, zatim pojava minimalizma i apstrakcije, kao i mnogo drugih socioloskih, psiholoskih i filozofskih kategorija i istrazivanja dovelo je do intelektualizacije plesne umetnosti koja obuhvatajuci sve to i ne obuhvatajuci nista, naziva se «savremenom igrom».